U Valjevu je 3. januara 2026. godine preminuo Saša Aleksić, advokat i borac za ljudska prava, čovek čiji je profesionalni i lični put ostavio dubok i trajan trag u pravosuđu, civilnom društvu i životima mnogih ljudi.
Rođen 23. avgusta 1968. godine u Valjevu, od oca Milojka i majke Bosiljke, Saša Aleksić je odrastao i oblikovao se u sredini kojoj je ostao dosledno posvećen do kraja života.
Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1995. godine, a pripravnički staž obavio je kod uglednog valjevskog advokata Miodraga Đuričića.
Svoju advokatsku kancelariju u Valjevu osnovao je 1998. godine, započevši karijeru koja će obeležiti ne samo njegov profesionalni put, već i samu advokaturu u ovom kraju.
Kolege su svedočile da Saša Aleksić nije advokaturu doživljavao kao puko zanimanje, već kao poziv i način života. Kako je na komemoraciji istakao advokat Miloš Mandić, Saša je bio „advokat u punom smislu te reči, gospodin u sudnici i van nje, uzor mlađim kolegama i protivnik s kojim je bilo čast ukrstiti argumente“. Njegova borba za prava klijenata bila je uvek fer, zasnovana na činjenicama i pravnim sredstvima, ali i prožeta dubokim osećajem odgovornosti i čestitosti.
„Bio je advokat na poseban način, advokaturu je doživljavao kao stil života.“ (Miloš Mandić, advokat)
Poseban doprinos dao je radu Advokatske komore Šabac, ne samo kroz formalne funkcije (kao višestruki član Upravnog odbora i dugogodišnji član komisije za polaganje advokatskih ispita) već i kao glas razuma, čovek koji je smirivao tenzije i insistirao na zajedničkom interesu profesije. Mnogi će ga pamtiti kao „dobrog duha advokature“, osobu koja je umela da spoji suprotstavljene strane i podseti na osnovne vrednosti struke.
Paralelno sa advokaturom, Saša Aleksić je gotovo tri decenije bio snažno posvećen zaštiti ljudskih prava. Godine 1999. pridružio se Jugoslovenskom komitetu pravnika za ljudska prava (YUCOM), gde je učestvovao u besplatnom zastupanju žrtava kršenja ljudskih prava.
Iste godine bio je jedan od osnivača Odbora za ljudska prava Valjevo, organizacije koja je pod njegovim vođstvom postala jedna od najprepoznatljivijih i najkompetentnijih u oblasti zaštite prava marginalizovanih grupa, posebno maloletnika u sistemu izvršenja krivičnih sankcija.
O njegovoj ulozi u tom radu svedočio je i Slobodan Arsenijević, bivši upravnik KPZ za maloletnike u Valjevu, naglašavajući da je Saša imao retku sposobnost da okupi ljude različitih profesija i iskustava (sudije, tužioce, advokate, predstavnike institucija i civilnog sektora) u zajedničkom radu na unapređenju sistema. „Znao je da su ljudi najvažniji“, istaknuto je, dodajući da je upravo ta sposobnost okupljanja i povezivanja bila jedna od njegovih najvećih snaga.
„Njegova najveća veština bila je to što je znao da okupi ljude.“ (Slobodan Arsenijević)
Saša Aleksić je bio i predavač, moderator, autor i koautor brojnih publikacija, izveštaja i analiza o stanju ljudskih prava u Srbiji. Svoja znanja delio je na seminarima i konferencijama koje su organizovale domaće i međunarodne organizacije, ostavljajući trag ne samo kroz pisanu reč, već i kroz generacije mladih pravnika i aktivista koje je ohrabrivao da istraju u svom radu.
Pored profesionalne posvećenosti, u sećanjima prijatelja posebno mesto zauzima Saša kao čovek – tih, pouzdan, nenametljiv, ali uvek prisutan kada je bilo potrebno. U ličnoj poruci, njegov dugogodišnji prijatelj i kum Saša Obradović podsetio je na dubinu njihovog prijateljstva, započetog još u detinjstvu i nastavljenog kroz školovanje, studije i profesionalni život.
„Njegov blagi osmeh nosio je trag našeg detinjstva. Nismo morali ništa da kažemo jedan drugom da bismo se razumeli“, zapisao je Obradović, ističući da su takva prijateljstva retka i neponovljiva.
„A kako je kumstvo u valjevskom pravosuđu izgledalo devedesetih, neka posluži sledeći primer: kad sam bio krivični sudija, a on advokat, nijedan njegov branjenik nije znao niti smeo da zna da je Saša moj kum. Pa su se neke kolege i sad iznenadile kad su to čule. Ni za jednog svog branjenika Saša Aleksić nije kod mene intervenisao. Saša ih je branio,“ napisao je Obradović.
Sličnu, ličnu notu u oproštaju uneo je i Aleksandar Milijašević, kum Saše Aleksića, koji je na komemoraciji rekao da se “ne opraštamo samo od advokata, već od čoveka koji nije birao lakše puteve, već je birao smisao“. Podsetio je na jednu sliku iz detinjstva (iz obdaništa na Petom puku) kada je Saša, tada još dete, stao u njegovu odbranu kao slabijeg.
„Taj Saša nikada nije nestao. Taj trenutak je išao sa njim kroz ceo život“, naglasio je Milijašević.
Kao pravoslavni hrišćanin, Saša Aleksić je svoju veru nosio tiho i nenametljivo, ali dosledno. O tome su svedočili i sveštenici koji su služili opelo, ističući njegovu smirenost, strpljenje i prihvatanje bolesti bez gneva i pobune, uz stalno ponavljanje reči: „Neka bude Božija volja.“ Njegov odnos prema veri, ljudima i profesiji bio je duboko povezan i utemeljen na savesti i odgovornosti.
Od 2000. godine bio je u braku sa Jasnom Avramović Aleksić, sa kojom je delio životne radosti i izazove. Njihov odnos obeležavala je tišina, iskrena i duboka ljubav, “jedna duša, Jale i Sale”.
Saša Aleksić ostaće upamćen kao posvećen advokat, hrabar borac za ljudska prava i dobar čovek. Njegov doprinos pravnoj struci i civilnom društvu nastavlja da živi kroz sve one kojima je pomogao, koje je ohrabrio i koji će, noseći njegovu meru, nastaviti započeti put.
